Ušatijada – Još jedno lito je prošlo!

Još jedno lito je prošlo!

Žrvanj života opet je u punom zamahu i više nema stat!  Ostaju nam sjećanja, fotografije a neke evo dijelim sa Vama.

Štrada party ili ti Ušatijada, postaje tradicija.

Prijašnjih godina bi Mateja, moja supruga, pozvala nekolicinu prijatelja pa bi pripremila ono ribe što smo zamrznuli jer bi se Bogu hvala uhvatilo više nego što bi nas troje mogli pojesti a ni Tini se nije jela riba svaki dan!?  Ulov je postajao sve bogatiji tako da smo došli na ideju da napravimo mali festival od ušata i evo, već treću godinu, prije nego napustimo Korčulu, u mojoj štradi, ustvari u štradi don Luke Depola, pečemo ušate, za sve one Korčulane i prijatelje iz ‘dijaspore’ koji se preko godine, srijedom nalaze i druže u prostorijama udruge Poljičana Sv. Jure u Zagrebu. Peču se samo i jedino ušate (i pokoja salpa) koje san po maestralu uhiti na Zapadnoj rivi dok san jednin okon škica Đina, Rokota, Matkovića i ekipu romantičara, surfera sa Puntina, spreman za ‘bek’ ka zapeta puška (bek = kad riba zagrize).

Sve sam iskusniji i svakoga lita  naučin nešto novo, naročito od prekaljenih ‘Maestral udičara’ ko što su  Žele i Jubo. Jedini problem, koji nas sve skupa frustrira a naročito Želeta je sve manje dana za lovit, ne mislin da je sve manje dana sa pravin, jakin Maestralon, nego zbog kruzera koji usidreni u kanalu lajbotima iskrcavaju svoje dobro potkožene putnike, furešte koji su solde ostavili vlasnicima kruzera ili na sigurno po brodskin sefovima da in nebi kogo od domorodaca ukra takuin a i štoće in kad na brodu imaju svega, e zbog njih zbog akostanih barkariola i jahti nema mista za bacit tunju. To je nama udičarima problem a i oni zamantani furešti što se šetaju rivon pa dolazu do tunje umore gledat imali koja riba i čude se što smo mi koji lovimo udaljeni dva metra od mora, od kraja rive!? Onda nas čak i izvijeste da nema ništa od ribe da su samo neke jako male oko udice … e te, takve Žele ‘obožava’, da oni razumu što in on sve izgovori ..  jer mu stalno latu ušate i svaki boji bokun…

Kažu znalci da je ribe sve manje, da je nema ko nekada …, ja se ne bi moga zaklet u to, meni se čini da je svake godine sve boje, ne smin se požalit. Ni bilo dana da nisan dvadesetak bokuni odni doma. Prije toga bi ih ispod kule, umoru očisti, nahrani galebove, to je poseban gušt, gledat hrpu galebova kako se karaju i bacaju na glave i iznutrice. A onda doma za prvu ruku, one bez glave i manje bokune u malo brašna da se ne raspadu i na vrilo uje … lipo li ti je gledat kako se repi dižu uzrak i onda sa perunon zeja ili fažoleta ili samo sa bokun kruha i čašon crnoga …  ‘ma ko to more platit’

Sve to skupa je dio litnjeg folklora i posebnih gušti a di ćeš boje nego kada ovako svi skupa stanemo pa pročakulamo, dobro se okripimo i zapivamo i još nan Vedrana Rencetova zasladi život sa pravon rozaton, Vesna sa svojin već legendarnim priklama, pa nan dođu prijateji iz Trogira, Omiša, Poljica i mora past pisma.

Eto i to je to! Ponovilo se!

A kad san već spomenu pismu, molim sve zainteresirane da nam se priključe na druženju i probama pjevačkog zbora u prostoru spomenute udruge Poljičana, Sv. Jure, ilica 48, sridon od 18’30.

Pošalji dalje: