„Obrigado“ Gospi Fatimskoj za slogu, dobro raspoloženje na hodoèašæu u dalekom Portugalu

„Obrigado“ Gospi Fatimskoj za slogu, dobro raspoloženje na hodoèašæu u dalekom PortugaluObrigado, obrigado, obrigado…, zahvaljivali su  nam portugalski trgovci  kada smo im za krunice, kipiæe, medaljone èudesne Gospe Fatimske…

Active ImageObrigado, obrigado, obrigado…, zahvaljivali su  nam portugalski trgovci  kada smo im za krunice, kipiæe, medaljone èudesne Gospe Fatimske ostavljali eure. Za nas su ti kipiæi kupljeni u svetištu bili nešto posebno, puno svetiji od onih škletih  koje možemo kupiti doma u „pièine“ ili na nekome drugome štandu sa suvenirima.

Dali bi mi za njih i 50 i 100  umjesto 1,5 do 2 eura  da su  trgovci od nas toliko tražili, vjerujuæi da  upravo ti predmeti iz svetišta imaju posebnu  moæ. Kad hi je don Frano blagoslovio u autobusu na povratku prema lisabonskome aerodromu, razoèarali smo se. Oèekivali smo blagoslov u svetištu. 

Mislili smo da æe  naš župnik reæi  da izvadimo krunice, kipiæe, medaljone  na oltar  svetišta,  i  nakon molitve poškropiti ih svetom vodicom.  A kad tamo, don Frano sa krunicama blagoslovio i bakalar, spremljen u  „porta- paku“ i bunkeru prašnjavog autobusa. Naš mozak što vjeruje u idole nije to mogao provariti. 

Hm, prva lekcija u abecedi vjere. Ne klanjaj se idolima! -Nije smisao  blagoslova u doticaju blagoslovljene vode s  predmetom blagoslova, nego u našoj vjeri da æe nas blagoslovljeni predmeti odvesti prema živome Bogu-pojasnio nam je don Frano, uoèavajuæi naše neraspoloženje zbog izabranog  „èudnog“ mjesta  za obred   blagoslova. Nije smisao u kleèanju pred oltarom, nego u poniznosti pred drugima, to je valjda htio reæi, razmišljamo u putu.   Sudeæi po  raspoloženju i slozi koja nas  je na dugome i napornome putovanju prema Fatimi i natrag pratila- valjda smo shvatili prvu lekciju. Obrigado  Gospi Fatimskoj, ako nam je ona u tome pomogla.

Ako  ostanemo i dalje  tako složni i slogu budemo dalje širili naš  se put sigurno isplatio, a uloženi novci deseterostruko æe se vratiti. Hodoèašæe  æe nam onda biti dobro ulaganje, bolje nego na burzi ili u fondove, stambene kredite, nekretnine….    Na našem je  putu bilo svakih zanimljivosti, fjaba i fjabula. Tribalo je samo otvoriti oèi i pažljivo  letravat. Rita je uvik tražila bužu di æe zafumat. Vodiè je preimentova na prozivki u otelu  za sobu   u Baždarevièku.  Jerkica je bila sva u nekim trzajima, kasnila je, zaostajala sa grupom  i nešto gubila. Ali se dobro cjenkala. U toj je rabiji zaboravila oèale. Pošteni  trgovac  hi je doni na recepciji našega otela. Bila je sritna, ali je opet stalno ništo runjala. 

Te:“boli me glava, febra mi je 39, škodi mi auto“. Sve je  junaèki istrpila, i nije ometala grupu. Moliæemo Gospu Fatimsku da joj to srtpljenstvo i doma ostane. Pipinki je sve bilo skupo. Kupovala je trošila, bogme ni bila škrtava.  Pohvalila bi se pred svima kad bi provala dobre bokune, bakalar.. itd.

Sve bi lipo u detalje isprièala uz obavezan dodatak:  „ Uh što je skupo!“  Keti se ni dala privarit. Gledala bi cjenik po ure i kad bi je konobar hti zeznut, misleæi da  ništa ne razumi, pokazala bi mu prstom cjenik i rekla: „No ,no, nije dva eura nego  euro i dvadeset“. Konobar bi  onda ustuknu pred  njenim èeliènim argumentom.  Za razliku od Irmije koja se ko prava menaðerica  razbacivala s mobitelom i pozivima, Branka, onako malo nagluha najèešæe ga ne bi èula ili bi pritisnula krivi botun. Portugal kao  jedna od najstarijih europskih država po prièi naših vodièa imala je puno dinastija i kraljeva. I mi smo na putu  imali našu  dinastiju -Kuliban: Jasnu, Katicu, Mariju, Ingu. Svi su krenuli na Fatimu. Na aerodromu su hi   kao pravu kraljevsku svitu doèekali kæeri, unuci…

Kulibani su se  dobro uklopili. Bili su veseli i dobro raspoloženi. Samo hi je u hotelu èapava napadaj smiha, pa se kulturni svit stalno okreæa prema stolu di su ono sidili.  I  Ida se zafrikavala, najviše na svoj raèun. Pivala je, smijala se, molila. Držala je svom snagom lonac pod poklopac, èitala pistulu u crkvi  Gospe Fatimske di smo imali privilegiju da nam  don Frano služi misu samo za nas  hrvatske, korèulanske hodoèasnike. Svi smo u Fatimu krenuli iz nekog svog razloga.

Active ImageHtili  smo se  na izvoru umiti milošæu  Majke Božje, Fatimske. Povjerili smo joj najdublje tajne,  zavjetovali joj se, zatražili od nje medicinu  za naše  rane. Po tu smo ricevudu svi došli. Ali  Fatima nije ni medicina ni apoteka, a likari i apotekari svoje duše  mi smo sami. To nam je valjda don Frano poruèi  prilikom blagoslova u autobusu.  A je, Bogu fala bilo nam je dobro. Vidili smo puno tega. Poša je  u svetištu prve veèeri  za pulpitom moli krunicu u mikrofon. Svi su  okupljeni hodoèasnici slušali njegove litanije po naški. On bi poæe sam: „Zdravo Maarijo milosti puna…“ i završi bi na:  „blagoslovljen plod utrobe tvoje Iiisus“. Onda bi se  u drugu polovicu molitve ukljuèili svi okupljeni hodoèasnici. U  jedan glas izmolili bi na svome jeziku drugi dio molitve. I tako deset puti. To je bilo lipo uz poseban štimung  iliminacijuna od šterika.  Poša je ostavi dobar dojam, uz komentar: „Jaèi je od Pape!“  

Lumbarajski je lobi predvodila Ana s materom. Kupila je poroðenje iz snova. Blistala je od srièe i na kraju se oznojila na  dubrovaèkoj carini. I ona i mater èitale su  na križnomu putu. I Višnja, Ingrid, Gordana i Vesna dobro su se snašle. Uklopile su se u naš  hodoèasnièki ansambl ko violine. Kneško-raèiški lobi  bi je najjaèi u litanijama i pismi,  a  Mikele je sve precizno snima, manirom pravega  snimatelja reportera.

Dobro se je snaša kad ga je na ples èapala fado pjevaèica. Malo je promiša oko stumka i vrati se na stolicu. Ni se izgubi!  Pojaèala nas je ekipa iz Splita, Dubrovnika i Pelisca. Najpaprenija  meðu njima bila je  najmlaða  Danijela, roðena na datum prvog ukazanja Gospe Fatimske. Maloj Franèeski, Idinoj kæeri, ni dala mira. Neki su  od nas veliku strast pokazivali i za butige. Tako je svaki duèan  bi Dijanin.

Volila je kupovat ali i razgledavat. Znatiželjna stalno je nešto zapitkivala, ali kad smo je pitali da se odvoji i s nama ostane razgledavat Lisabon, plitica  na vagi prevagnula  je u korist šopinga. A najtiše, najdiscipliniranije  violine  u našemu ansamblu bili  su naši Radoniæi. Nikad se nisu èuli, nisu kasnili i sve su  ponizno i pokorno odradili. Evala im.  Svi smo se družili, nije bilo draèa, èièaka ni kaktusa. Zezali smo se  ko mala dica. Držali  se zajedno ,ali  smo opet separirani imali svoje društvo. Svako je  sebi  naša para. Muž i žena, prijateljica sa prijateljicom.  Jer,  u dvoje smo jaèi. Triba se snaæ u tujem svitu. Ni lako èekirat kartu, a ne se izgubi', falit šalter, poæ u krivom smjeru i ostat mona. Ivanka se pametno  æapala, naše turistièke radnice s velikim iskustvom, fine gospoðe, iskusne putnice koja se  oboružala znanjem  iz vodièa. 

Na kraju  puta su joj malo popustili konopi.  Otkaèila se u autobusu.  Svi smo se smijali kako je natanèala Jasnu na ples. I  Don Frano se smija. Onda smo  svi poèeli ludovat uz mužiku sa CD-a, a naš  je duhovni pir završi u Malome Stonu na rižotu, ribi, mušulama, kamenicama.  Svima su nam se na kraju  olabavili konopi. A poèelo je u tvrdim gropima. Svi ozbiljni, namušeni, fasadirane èunke, poput onih   proèelja od sanitarija po portugalskim kuæama.. Èekiranje u Dubrovniku, let za Zagreb i nakon šest sedam uri pauze  let za Bolonju, onda pauza 45 minuti i dvi i po ure  leta za  Lisabon. I na kraju još ura vrimena autobusom do Fatime. Došli smo naveèer  isciðeni od umora..

Smještaj u sobe, tuširanje, veèera i spavanac. Sutra ujutro prvi radni dan. Okupili smo se u svetištu, razgledali ga, vidili crkvu, èesvinu gdje se Gospa pokazala  malim pastirima, posjetili novu crkvu sa 10 tisuæa sjedeæih mjesta. Popodne smo krenuli na križni put u šumi gdje su bila ukazanja. Prvo je bilo 13. svibnja 1917 godine, a onda svaki sljedeæi misec na isti datum još pet ukazanja. Na križnome je putu podignuto 15 postaja. Sve smo obišli, izmolili i na kraju posjetili kuæe vidilica: Franèeska, Jacinte i  Lucije.  Drugog smo dana bez Jerkice i Kovaèièke pošli na izlet u Koimbru, Nazare i Batalju.

Jerkica je pošla tražit oèale a Kovaèièka je èuvala bolesnu nogu. Šteta što nisu bile s nama. Razgledali smo staro portugalsko sveuèilište, nešto a'la portugalski Kembridž ili Oksford, bili u kraljevskoj kapelici sv. Mihaela poploèanu maurskim ploèicama i velikim baroknim orguljama. Posjetili smo i staru katedralu u Donjemu gradu, stilski sliènu tvrðavi koja slavi pobjedu nad Maurima i važi za jednu od najljepših romanièkih graðevina u Portugalu. Obišli smo i samostan Santa Clara.

Sve su crkve ,kako su nam objašnjavali vodièi, u vlasništvu države. Nažalost sve i propadaju. U Batalji smo razgledali fascinantan dominikanski samostan Santa Maria Victoria, uvršten u UNESCO-v popis Svjetske kulturne baštine, remek djelo gotike sa manuelskim elementima. Samostan od mekanog svijetlog vapnenca u kojeg je na žalost ušla bakterija pa se osipa i oksidira slavi pobjedu nad  Španjolcima koji su poput Maura stalno nadirali na mali Portugal. 

U Nazareu smo  sa pješèane plaže dotakli Atlanski ocean i razgledali crkvu sa kipom Djevice Marije koja je prema legendi spasila lokalnog dostojanstvenika i njegova konja dok su slijedili jelena u lovu. A onda je posljednjeg dana na red došao Lisabon i nezaobilazni šoping. Okružili smo ga autobusom. Iskrcali se kraj tornja Belem( ime dobi po Betlehemu). Graðevina, jedna od najboljih zdanja manuelske arhitekture služila je kao utvrda usred rijeke Tejo, odakle su u 15. i 16. stoljeæu slavni portugalski pomorci osvajali svijet. Vidili smo   «Spomenik otkriæima»-  što slavi velike portugalske pomorce.

Obišli smo samostan i crkvu sv. Jeronima, koja je vrhunac manuelske arhitekture. Gradnja se financirala  šoldima od papra.  Puna je konopa od kamena, sidara, globusa,  a njeni tanki i visoki stupovi izgledaju poput palmi što dodiruju svod. Kako nije srušena u velikome potresu, postala je èudo svjetske arhitekture. Letrali smo i jedan  manje fini detalj u parku, di dvoje umisto u posteji na šetandi  èinidu one stvari. I to je Europa. Isprid autobusa su nas doèekivali cigani i nudili crne, svilene šalove.

U te su šalove umotane fado-pjevaèice dok pjevaju tužaljke, melankoliène pisme. Posjetili smo romanièku katedralu «Se», nalik na utvrdu. Na mjesto svih tih svetih objekata, ranije su se nalazili maurske ðamije. Kad su Portugalci istjerali Maure srušili su im njihove bogomolje i sagradili svoje. Ispod katedrale  razgledali smo crkvu sv. Antuna, izgraðenu na mjestu njegove rodne kuæe.

Sveti  Ante je Portugalac, roðen u Lisabonu i on je najomiljeniji svetac- zaštitnik  Portugala. Tu smo èekajuæi u velikoj fili  kupili  njegove moæi. Vidili smo i razrušenu  katedralu, neobnovljenu, koja stoji kao podsjetnik na razorni potres iz 1755. godine koji je sravnio Lisabon.  

Svaki dan smo ko pravi hodoèasnici pod budnim okom našeg pastira don Frana molili krunicu. Bilo nam je lipo- samo je kratko trajalo. 

P. S.Veliko hvala našim vodièima: Alenu i Srðani

hodoèasnièki dnevnik ( Ž. P.)

{gallery}112008/obrigado{/gallery}

Pošalji dalje: