Prièe: Balun od bièava

Active Image Mate je doša s Hvara. Poslali su ga uèit gradit brodove u Korèulu.  On je to voli, a na Hvaru ni bilo škvara, èak ni maloga, privatnoga, isprid  kuæa kakvi su u nas bili od Viska Orajta ili Viceta Mare, koga smo zvali i…Active Image

Prièe iz mog djetinjstva:
B a l u n   od   b i è a v a

 

Mate je doša s Hvara. Poslali su ga uèit gradit brodove u Korèulu.  On je to voli, a na Hvaru ni bilo škvara, èak ni maloga, privatnoga, isprid  kuæa kakvi su u nas bili od Viska Orajta ili Viceta Mare, koga smo zvali i Šugo. Tako je svrši na škvaru u Korèuli, ujutro je uèi i radi, a popodne nabija balun po vježbalištu ispod opæine, skupa s nama.

 

Kad je doša u Korèulu, moga je imat 14, 15 godina. Brzo se uklopi u našu kumpanju. Svi smo mu se divili kako je zna oponašat životinje, a najboje galeba i kokota. Tako smo mu petali nadimak Kokot, Mate Kokot. I danas, šezdesetak godina posli, sjeæamo ga se pod tim imenom, a i tada su mu ritki znali pravo prezime, Novak. Stanova  je u šjore Dinke Gatti, Hvarke, niko ne zna, jesu li bili u svojti ili je to bilo samo po hvarskoj liniji.  

 

U poèetku još je malo vuka po „forsku“, a posli je brzo nauèi korèulanski, vidilo se, da mali ima sluha. Galeb krièi svugdi isto, kokot kukurièe svugdi jednako pa smo se tako odmah razumili.

 

Jedanput se vrati Mate Kokot s praznika iz Hvara u Korèulu u novim postolima. Roditelji su htili da poðe šestan  „na skule“ pa su na toèkice, što su ih dopale za kupovat spezu, Matetu kupili nove, lipe, crne i sjajne postole. Bili smo mi dica svakakvi, ali nismo bili invidiozni i bili smo sritni za njega, što je ima tako lipe postole. Jedino nam je bilo žal, što i mi nismo imali takvo štogod, pogotovo, kad smo igrali nogomet, ali to je veæ bilo iz èisto praktiènih razloga.

 

Ovako. Vrimena su prin 60 godina bila puno drugaèija nego danas kad dica imaju svega i svaèega previše, lopte ko sunce i mjesec, gumene, kožne, plastiène, nacrtane, liše, za fuzbal, za odbojku, za vatropol….Mi nismo imali ništa, a ono malo što smo imali, bilo je iz kuæne radinosti pa tako i balun za fuzbal……On vam je bi uèinjen iz starih bièava i krpi, a zvali smo ga krpenjaèa ili krpaš. Bila je to prava umjetnost  napravit dobru krpenjaèu, a pogotovo kada bi se kome posreæilo da ta balota još malo i poskoèi  ko ona prava od gume. Prvo bi uèini jedno malo tilo od karte, onda oko nje krpu, pa bièvu, pa krpu, pa bièvu. Kad je kugla malo narasla, poèela se bièva stavljat tako da si kraj na vrhu zavrti , okrenu naopako i povuka priko, pa opet isto……Samo na zadnju je tribalo to malo sašit da se balun ne bi odmah raspa a i da bi moga bit kako-tako okrugal. Eto, tako je izgleda naš balun. A nismo se ništa manje zabavljali s njim nego današnja dica sa svojin šarenim i okruglim loptama, možda i više. Nismo se strašili da nam ga kogod ukrade ili da padne u more. Niko nas ne bi vika ni kad bi ga izgubili ili razbili.

 

Koji put ga je kogod od nas šutni nekontrolirano daleko, a možda i za dispet pa je balun   uleti u Jakota Kekice  ili u Mincera  butigu na Plokatu. Oni nam ga ne bi hotili  vratit, jer smo im uvik èinili nike dispete pa su za nama vikali, da smo im „dužni“ i za prošli put.

 

Ali sve to nije bila nikakva tragedija  prema razbijenim puntama novih, lipih, crnih i sjajnih postoli Mateta Kokota.

 

Šera Dinka nije  brinula samo za Matetovu robu, hranu i èistoæu , nego je ona brigala i za njegovu duševnu higijenu, baš kao i naše matere za našu. Na to je puno pazila, a biæe joj to bi zadatak od roditelja. To je znaèilo, da je triba poæ u crkvu na misu, najmanje u nediju, a svakako i za velike blagdane, kad ne bi poša doma na Hvar. Tribali smo hodit u crkvu i mi, ali ako smo ikako mogli, raðe bi pošli igrat nogomet. Posli smo pitali ženske iz skule, koje su bile u crkvu, koji je pop drža misu, što je pridika i ko je odpiva misu, kako bi  materi mogli dokazat, da smo bili tamo. Digo smo se i zaklinjali: „Bog me ubi, ako lažen!“, a mater bi rekla:“ Bog ni ubojica, ne pravdaj se s njim.“ Eto, pa se jedne nedije dogodilo i ovo:

 

Mama nas je lipo sredila, natirala obuæ èistu robu, zalizala kosu i patinala  postole, koji su nekad davno bili lipi, sjajni i crni ko sada Matetovi, što je bilo  teško povirovat.  I dok smo se sreðivali za poæ na misu, naše misli su veæ bile na vježbalištu ispod opæine i kod neizostavnog krpaša. Tamo smo se brzo skupili, ni tribalo puno èekat na odluku: crkva ili fuzbal, razdilili  se na par-dispar na dvi bande i poèeli tirat krpaš. Nikad nismo imali suca, tako da smo se mogli lipo karat i derat se da su nam iskoèile žile na vratu ko prst debele, kad štogod ni bilo po regulama. Regule smo sami donosili, a minjali bi hi , kako bi onaj èas kojoj bandi odgovaralo.

 

Vježbalište je bilo zemljano, kakav beton! Iz utabane zemlje virili su kastaši, svaku malo bi ispunta koji takvi  kamen.  U žaru igre nismo mogli pazit još i na njih, pa bi svako malo opalili palcem u kojega. Prst bi procva ko garofal, nokat se odvoji od mesa, krv bi potekla, ali niko to ni obada. Stisli bi zube i igrali dalje, a prašina i zemlja stvorili bi krastu ispod nokta. Ne bi nokat još uspi zarast s prstom do slijedeæe utakmice, opet bi s njim opali u kastaš. Mi, korèulanski mulci skoro uvik smo igrali bosi, postoli su nas sputavali, brzo bi se uništili onako stari, a pored toga bi mama po njima prepoznala, da nismo bili u crkvu.

 

Jedini meðu nama je u postolima zaigra nogomet naš Mate Kokot. Nama, te lipe sunèane nedije, nije bilo ni na kraj pameti poæ u crkvu pa smo se skupili na vježbalištu. Veæ smo se bili razigrali, kad je tu proša Mate Kokot. I njega je šera Dinka poslala u crkvu, ali je on, ko da neæe, malo poviri na igralište. Ni bi sasvim siguran, je li je to u redu da malo zakasni na misu, ali mu srce ni dalo, da bi samo tako proša mimo nas. Krpaš je leti po zraku vamo-tamo, mi smo ga doèekivali i tukli ranjenim palcima, vikali i navijali sami za sebe, a bidan je Mate u svojim novim, crnim i sjajnim postolima sta kraj zida na igralištu i pena za zaigrat . Mi smo se baš  prepirali, je li to bila „napucana ruka“ pa smo se odluèili na penal. Postavili smo krpaš na misto za pucat, a to je sluèajno bilo pored jednog kastaša. Iznenada je Mate Kokot  ko maška, što hoæe ukrast ribu, skoèi na teren i udri krpaš puntom od postola. Siromah ni dobro izmiri  koliko kastaš viri iz zemlje pa je umisto u krpenu loptu sa svom snagom opali u kamen.

 

Kastaš je osta na mistu, a novi, crni i sjajni postol je zinu ko riba na suhom.

 

Mi smo se poèeli smijat ko ludi i ni nam palo na pamet koje su crne misli u tom trenutku obašle jadnoga Mateta, koji je osta nepomièan, bez rièi i ozbiljnoga lica. Bidnoga je obaša strah što æe reæ šera  Dinka, što ni iša u crkvu, što æe reæ roditelji, što je razbi nove, crne i skupe postole, a ni mu bilo ni sasvim kijaro, èemu se mi tako ludo smijemo. A mi smo tad shvatili, da je koji put boje ne imat nove, lipe, crne, izglancane i skupe postole…..

 

A Mate je samo duboko uzdahnu:“ E, da san iša u crkvu ovo mi se ne bi dogodilo!“

 

Pošalji dalje: