Vaše prièe: Prièa jednog gradskog vodièa

Active ImageU ovoj oskudici turista u Korèuli, iznenada se pojavila u Agenciji poveæa skupina  prijaznih, radoznalih i pristojnih Engleza i zatražilo razgledanje grada pod struènim vodstvom iskusnog vodièa. Jadnièkima…

HUMORESKA 
Hodoèašæenje od Fontane do Katedrale …….
ili
 Prièa jednog gradskog vodièa
 

Active ImageU ovoj oskudici turista u Korèuli, iznenada se pojavila u Agenciji poveæa skupina  prijaznih, radoznalih i pristojnih Engleza i zatražilo razgledanje grada pod struènim vodstvom iskusnog vodièa.  Jadnièkima nije palo ni na kraj pameti, što ih na tom putovanju kroz Grad i Vrijeme može zadesiti, inaèe bi valjda malo muænuli glavom, pa se vratili otkud su i došli……… 

Ali oni to nisu uèinili, pa su se polako uputili  od Fontane prema Katedrali, nebu pod oblake. Vodiè im je pokušao objasniti, da Fontana tamo stoji u èast danu, kad je na Korèulu došla tekuæa voda prije svojih 21 godinu. Nekako su shvatili, da je možda baš danas pokvarena crpka, pa baš danas voda ne curi u Fontani, koja vodu znaèi, ali im nikako nije bilo jasno, zašto je lijepa bronèana posuda puna smeæa, potrošenih papirnatih maramica, plastiènih boèica, èaèkalica, èika raznih cigareta, komada kruha i drugih znakova noænih bakanalija oko Fontane. Ima tamo i pljuvaèki i škartoca od sladoleda. Vodiè je sav sretan, da ne gledaju ispod i okolo Fontane, pa ne mogu vidit  šarenilo smeæa, starih i novih žvaka,  fleka od prolivenih gustih sokova, a na njima  crne i zelene muhe, žuto-crne ose i poneki zamantani obad, što se opio od kiseline pokvarenog voæa…….

Ma, sriæa, ionako ih  veæina bulji u mali rovokopaè, što  sa svom forcom nešto dubi na srid  Plokate. Imamo mi posla, što gledate….E, a kad ni  bilo vrimena za ove stvari prošle zime. Je, bila je ledena, ko bi se smrzava………

Ko šiša Zakon o prestanku graðevinskih radova u sezoni…Oli je u njih bolje? 

Vodiè odustaje, misli, nema smisla trošit glasnice za nadglasat kamion od smeæa, pa bager, pa rovokopaè, pa nervozne šofere što trube jedan drugome, pa se polako uputi sa svojim dragocjenim Englezima prema Vratima od Grada, koja se svojom slikovitošæu mogu mjerit sa drugim Revelinima, a tamo i poèinje ona turbulentna povijest naše ljepotice, Korèule…… Tu se prodaju izvorni korèulanski suveniri, male  replike poznatih kamenih zgrada i predmeta, kula, kamenica, pucala, iako raðeni na drebanku, ali ipak od kamena, te važne surovine od pamtivjeka. Èovik se trudi, nema govora. Ali ne trude se njegovi prijatelji i znanci, koji stoje oko njegovog banka i deru se na sav glas.  E, ma došli su oni vidit prijatelja! Pa što, što smetaju našim dragocjenim Englezima, koji ne mogu èut vodièa a bome ni vidit njegove izloške na banku? Može on živit i bez one mizerje, što bi dragocjeni Englezi platili za njih…… 

Pa vodiè malo podigne glas, završi prièu o turbulentnoj korèulanskoj povijesti i krene prema skrivenom ulazu u  najljepši stari grad na Jadranu. Ma što na Jadranu, na svitu, hoæe naš vodiè uvjeriti svoje dragocjene Engleze.Pokazuje im rukom na svod vrata iz 14. stoljeæa, pa prièa kako su ljudi nekad bili mali, pa okove u kojima su nekad bila željezna vrata, pa zidine…samo da Englezi ne bi gledali tla ispred ovog fenomenalnog izuma, oèima skrivenog ulaza  u grad. Pored samih vrata, lijevo se može  jako lijepo prepoznati jelovnik nekog bonkuloviæa, koji je svoju obilnu veèeru iskrca baš tamo u suprotnom pravcu prirodne probave, a desno jednu lipu lokvu tjelesnih tekuæina, koje su doduše izašle kroz pravi izlaz, ali ne na pravom mjestu…….A odrinak? Ma di je odrinak? A, tu je! A ko bi ga i æupa na ovom smrdeæem i ispovraæanom prostoru?  Je, u Englesku se gradovi èistu i ulice peru ponoæi. Neka ih, kad su ludi! Noæ je za spat i odmarat se. Ako im se gadi, neka idu doma. A možda su se baš oni i popišali….. 

E, sad je vodièevim mukama kraj, misli on optimistièno, došli su na Malu pijacu, tako lijepo zaštiæenu od prometa, motora i kamiona . Sve ulice imaju skaline, samo ne „Calla dei pensieri“. Ma kako je to lipo! Sva galama, što se tamo može èut, je od ljudi. Ma, ljude vodiè uvik može nadglasat, ima on kondicije, nada se on. E, malo morgen!  Na zid „doktorove“ kuæe, najsjajnije graðevine renesansne kulture, naslonjene su visoke skale od deset metara, a na njima Letrièar. Jedan poznati letrièar, što ima glas za probit uši i kad govori tiho. A kad se dere, a to je uvik, ne možeš od njega èut ni sam sebe. I ti Letrièar stoji na vrh tih skala i buši u kameni zid rupu za konzolu za reflektor, što bi triba osvjetljavat  spomen-ploèu hrvatskome  precjedniku, koja je sa èetiri velika nova buluna od prokrona ,duga 25 centimetara, zavidana u  petsto godina staru  palaæu, ko da u gradu nima drugoga zida………

Kad ugleda vodièa sa njegovim dragocjenim Englezima, Letrièar mora malo skrenut pozornost na sebe.  Bušit može svak, , pa ga niko ne bi ni opazi. Ali ovakav glas, takvoga  ima samo On! I danas buši baš On, pa neka se zna. I opali On jedan dialog sa samim sobom svojim jedinstvenim glasom „za ubit vola“, kako je zna reæ naš Gojko Arneri. Nadglasavali su se tako vodiè sa svojom historijom i naš Letrièar sa svojim mudrijanjem do krajnjih granica, dok vodiè ni izgubi snagu glasa i volje pa odusta od natjecanja u revanju.  

Ipak  zamoli Letrièara: ma, molim te, bi li moga bit samo malo tiši? Samo da završim svoje izlaganje…. A Letrièar pita vodièa: A bi li ti moga bit malo tiši ?   

Onda dolazi „Riblja kost“, koja se najbolje vidi na prve dvi ulice kraj Gradskog podruma. Liva ravna, desna kriva, pa kièma po sredini. Englezi su oduševljeni snalažljivošæu starih naroda, koji su okrenuli jednu prirodnu pojavu u svoju korist. Dovoðenje friškoga zraka u zidinama ograðeni grad…I kako inteligentno! Very smart! Besplatna klima, šale  se oni. Ma se ne šale dugo…. Samo dok oni Englez na vanjskom rubu grupice ne æapa lakat u rebra od nrvozne  Korèulanke. „ Ma jesi li se triba baš ode frmat, baš ode, di svak prolazi….Ja gren u crkvu, a on mi stoji na putu, budala! Pa što, da plaæaju ulaznicu za Riznicu i Crkvu svaki po dva Eu, to je jedva za struju za osvitlit crkvu… I ona uputi jedan strašni pogled u vodièa, pogled koji ubija! Ma je, taj ludonja njih dovodi ovamo, triba ih je odnit digo drugo gledat tu njihovu riblju kost, a ne baš ovamo. Na rivu, tamo ima mista… Neka ih nosi gledat to èudo u Dubrovnik, pa u svoju Izolu, majku mu slovensku……. 

Za razliku od nikih drugih dragocjenih Engleza, ovi su bili priviligirani, jer nisu razumili prijetnje jednoga gostionièara, koji im  objašnjava, da æe postat  „puno agresivan“, ako  budu stali baš na ulazu u  njegov èumez, što ga naziva  konobom ili kominom. Možda bi kogod i uša, da mu ne zatvaraju ulaz u restoran. Bome, naš „agresivac“ nikad u životu nije èuo, da postoje razne vrste reklamiranja: vizuelno, slušno i mirisno, pa mu je vodiè i ne hoteæi upravo to napravio. Stao je pred njegov èumez, da su gosti mogli viditi tablu s nazivom, èuti lupkanje požadi i namirisati nekakvo jelo. JELO!!! Doæ æemo jest ovamo, mogli su odluèiti  dragocjeni i gladni Englezi. Ali divlja faca našeg „agresivca“ bila je sasvim dovoljna, da izgube apetit. Možda je se sjete i onda, kad budu dogodine planirali svoj godišnji , pa odluèe  krenuti na odmor u Tursku ili Grèku…..A naš æe junak tjerati iz ulice neke druge budale, što su se namirili na Ervatsku, pa se frmali baš ispred njegove gostione. Ah, nikad se neæe nauèit ovi turisti….. 

Active Image

I tako su stigli naši dragocjeni Englezi do Velike pijace. Oh, oh uzdišu oni. Kako lijepo! Charming! Koliko kamena! Kakva crkva! Ma vidi onog slona gore, pa lavovi, a mali majmuni!! Ko je samo sve to isklesa, koliko im je vrimena uzelo. Što??? Stopedeset godina??? Ma za ne virovat!  Kakva li je tek ta prekrasna crkva iznutra? Idemo, svakako je idemo pogledat, nema lipše i visoèije zgrade u Gradu. Ovdje više nema iznenaðenja,  veseli se vodiè, misleæi da je njegovima mukama došao kraj. Crkva, mirni, tihi prostor. Za molitvu, za druženje sa Bogom, za traženje dubine svoje duše. Miris tamjana, pa Tintoretto, pa Ciborij….Vodiè se iz poštovanja i bogobojaznosti jedva usuðuje podignuti glas, da ne remeti  prekrasnu atmosferu.  Ali malo ipak mora, kako bi ga èuo i posljednji nagluhi stari i dragocjeni Englez.Smjeste se tako oni u klupe. Da èuju tko je gradio, kako, od èega i kada , ovu krasoticu meðu crkvama. Neki zatvore oèi, možda ni ne slušaju vodièa, a možda èuju samo one uzvišene glasove s nebesa, koje se samo u crkvi može èuti…. A i lipa prilika, da se odmore, ohlade mahanjem lica  prospektom Korèule, ne bi li im se osušio znoj, kojeg prolijevaju, da bi mogli vidit svu ovu lipotu… Popiju gutljaj ustajale, tople vode iz plastiène boèice, što je cilo vrime nose sa sobom,  kako ne bi oni, vidi ti njih, razmaženi i cendravi dragocjeni Englezi dehidrirali zbog ljetne vruæine, užarenog kamena i dugog hodoèašæenja . Brzo ih je prošla žeð, kad je Odgovorna osoba dojurila i bijesno upozorila pijance, da Crkva nije birtija, ni gostiona i da neka poštuju ovaj sveti prostor i lipo pospreme svoje boèice s vodom  Studenom. E. Tako. 

A tada,  ojooooj, ojoj! 

Iznenada zagrmi  kao grom iz vedra neba. Neopisiva galama, zvonjenje lima, što udara u kamen, zveket aluminijskih skala, što ih po kamenu vuku èetiri junaka. Limene skale su teške, a njih samo èetvero. Preteške za nosit, treba ih šujat, haha, a po pravilnim, glatkim i sjajnim, petsto godina starim ploèama èistaèica vuèe limenu kantu s vodom za pranje poda, dajuæi na znanje sjedokosim, razotkrivenim  dragocjenim Englezima, da su u crkvi suvišni, da neka idu æa, jerbo je sutra Dan Sveca grada, pa se crkva mora sredit. Baš danas, baš sada, i baš u podne, baš onih 8 minuta, koliko traje izlaganje gradskoga vodièa o crkovnim vrijednostima, ovakvim i onakvim. 

Paklena galama uspila je iz ovog svetog hrama  protjerat umorne Engleze i njihovog revnog vodièa. 

U najbližu birtiju.

 

 

Pošalji dalje: