Vaše prièe: “Stigli mali Doniæi”

Active ImageNe znam koje su boje moji mama i tata. Pa, zar je to važno? Važno je da su me negdje izgubili, mene i brata. Lutali smo šumom, mirisi borova su nas opili i odvukli u opasnu šetnju cestom iznad grada. Sve dok nas neki drugi …

Ne znam koje su boje moji mama i tata. Pa, zar je to važno? Važno je da su me negdje izgubili, mene i brata. Lutali smo šumom, mirisi borova su nas opili i odvukli u opasnu šetnju cestom iznad grada. Sve dok nas neki drugi mirisi nisu dozvali k nepoznatoj kuæi. Bili smo gladni. Bili smo sami. Èovjek koji je otvorio vrata mogao je svašta uèiniti, to danas znam. Mogao nas je udariti nogom, kao neki drugi prije toga, mogao je vikati na nas, mogao nas je – nahraniti. To je uèinio, da, pustio nas je unutra i dao nam jesti. A onda je neko dijete došlo po nas, s mamom koja nas je uzela natrag, mi smo njihovi, govorila je, ali nije donijela ništa za jesti, nije imala zdjelicu s vodom i nije imala meku ruku. 

Odveli su nas, ali ja nisam zaboravila i – vratila sam se. Još jednom sam pobjegla, ma lako je pobjeæi onima koji ne brinu o tebi! I tako sam se vratila u kuæu ispod šume i eto me, imam svoju kuæicu na balkonu i dekicu i svoju djevojèicu koja je imala tek malo više godina nego ja sada kad sam k njoj došla. I ta mi djevojèica èita i prièa prièe, grli me i dopušta mi ponekad skoèiti k njoj u krevet, svojom malom rukom grli mi leða. Dopustila bi ona uvijek, ali tata i mama èuvaju svoju djevojèicu, oni žele da sve bude èisto, a ja baš nisam uvijek èista. Katkad se okupam u moru, pa se mokra malo uvaljam u toplu zemlju, pa onda tako blatna…znam, znam, ne mogu na krevet. 

Ali, ovo nije prièa o meni, Doni, ovo je prièa o mojim Doniæima. Danas, 13. 11. 2008. rodila sam ih sedam! Jedan po jedan dolazili su na ovaj svijet, skoro se držeæi za ruke. I ne slièe baš previše meni, tata nema moje pjege, pa su i Doniæi na njega – žuækasti. Osim dvojice, crnih, crnih, kao što su mi oèi crne dok gledam kako migolje po dekici, oprani, èisti, nahranjeni. Sve to ja znam raditi, ne znam kad sam nauèila, možda u nekom drugom životu, a možda mi anðeli šapæu kako se to radi. Svejedno gdje i kad, važno je da sam dobra mama. Moja djevojèica sada sjedi kraj mene i Doniæima prièa prièe, a ja se smijem, onako pseæi sretno, jer poznajem njezinu mekanu ruku i znam da æe mi zdjelica uvijek biti puna, i hrane i vode.  

Ne mogu vam više prièati, imam posla. Sljedeæih šest, sedam tjedana moram svašta poduèiti svoje Doniæe. Jer, èim progledaju, trebam im pokazati put u život. A onda æu plakati kad budu odlazili od kuæe, jedan po jedan. Gotovo se držeæi za ruke. Baš kako su se raðali. 

Ali, to je život. Ako smo dobro obavili posao, djeca odlaze od kuæe. Ne znam tko je to rekao, možda sam èula u nekoj prièi, a možda sam nekad i negdje doznala sama. Av, av, bok!

Active Image

Pošalji dalje: