Kako će pisat zakone, ako in mi ribari ne rečemo!


Kako će pisat zakone, ako in mi ribari ne rečemo!


LUMBARDA- Na nedavnom skupu ribara Hrvatske jedna je gospođa zatražila riječ i potom vrlo ozbiljno govorila o problemima ribara. Tko je ona, raspitivala sam se. Rekoše: Tera Lipanović, predsjednica sekcija ribara Korčule i Lastova. Žena predsjednica ribara! Pa još od čak dva otoka! Kako su ribari Teru izabrali za svoju šeficu? Valjalo je potegnuti na Korčulu do Lumbarde po priču.


Tog jutra kišilo je sve u šesnaest i samo zato Tera, ili bolje Jolanda ili Jole, kako je svi zovu, nije bila sa svojim mužem Antom ni u masline ni na moru. Dočekala nas pa priča kako su je za predsjednicu ribara Korčule i Lastova izabrali na cehu u Dubrovniku. I nije to, veli, čudno, ima žena ribarica i to ne na papiru nego zapravo. Hvali kolegicu Ankicu iz Lovišta na Pelješcu koja je baš dobra ribarica. Ona je s mužem, kaže, ribarica na gire.


– Zašto baš gere? Jer smo na tako specifičnom mistu, u Lumbardi isprid koje su ovi otočići, da nan je sve blizu i svaki dan možemo ulovit koliko nam triba. Ovaj prvi otočić je eto od moje kuće daleko samo 500 metri. Bacimo mrižu geraricu uru, dvi prije nego sunce izađe i uru, dvi prije nego zapadne. I kad smo bacili za uru, dvi je idemo dignut. Ne bucamo, riba uleti sama u mrižu, ni je potriba tirat. Lovimo, to se reče, na doček.


OČETAJE PRED PEŠKARIJOM

Jole je poznata u gradu Korčuli što donosi još živu frišku ribu na prodaju.
– Ujutro bacimo sto, dvista metara mriže, uvatiš 30, 40, 50 kila gira – nama sasvim dovoljno. I onda direktno s broda s mrižama punin ribe na peškariju u Korčulu. Tamo je očetajemo, vadimo iz mriže. I ljudi vidu da je sad ulovljena, još bude živa, i kupe je. Nema smisla da ribu na brodu vadimo iz mriže pa da je sutra prodajemo, za mene to više nije friška riba, nego stara.
– Jesu li se ribari ikad pobunili šta im je šefica njihove ribarske sekcije žena?
– Bit predsjednica ribara od dva otoka Korčule i Lastova jedna je velika funkcija za ženu, pa još iz ovako maloga mista kakvo je Lumbarda. A bune li se ribari? Rijetko, digod koji iz ljubomore, ali i to ne zapravo. Kad bi in pogledali u srce isto bi vidili da mislu: bolje da je žena nego muškarac. Jer žena uvik zna lakše i lipše pristupit bilo kojemu problemu i lakše će ga riješit nego muškarac. Oni su malo agresivniji od nas. Više puta me pitaju za nešto, pa ja ako ne znan onda ih uputin di će saznat. Evo sad se spremam napravit sastanak s ribarima iz Vele Luke da ih informiran o zaključcima sa godišnjega skupa ribara.


S PLAVIM GORIVOM U KNJIŽICU

Mi na ovon dilu otoka Korčule smo van manje više svi s malin ribolovnin alatima, ali u Veloj Luci su plivarice i koče i njima su bitne inicijative i promjene zakona. A ministar Čobanković nan je da dva miseca za prijedloge i inicijative i tako triba. Jer mi ribari smo ti koji možemo reć kako je na moru i kako triba. Oni gori su da napišu, gori ima ljudi koji o ribarstvu ne znaju ništa i kako će napisat zakone ako mi ribari ne rečemo.
Kaže ribare valja hitno informirat i o knjižicama plavoga goriva. Odlično je, veli, što je država svakoga zapitala koliko mu goriva treba:
– Svak će imat knjižicu plavoga goriva u kojoj će pisat koliko ga goriva pripada i to onoliko koliko sami ribari reču da in treba. Meni osobno ne triba puno, mi lovimo ovdje ispred kuće, ali ima onih koji idu ispred Lastova, vanka na more, njima motori radu non-stop.
Kako je postala ribarica? Kaže sa 17 godina je iz ribarske obitelji došla u ribarsku obitelj. Na moru je od malena. “A mojoj svekrvi je tata bio Butušin – najveći ribar na ovom području. I ja san uz svoju svekrvu, svekra i muža naučila ribarstvo, a naučila san bila nešto i doma.


LOVI SAMO NARODNU HRANU

Kad san se udala znali smo poć i na 70 metara u dubine bacat mriže poponice i onda u trojicu potezat mrižu od 70 metri. Dok nije bilo hidraulike. Danas je sa hidraulikon jednostavno, danas ja sama mogu potezat mrižu iz bilo koje dubine.
– Lovite samo gire ili?
– Gire i bukve. Zato šta je to narodna hrana, ona je jeftina po peškarijama, ona je 20 kuna maksimum po kilu, mislim da sebi može priuštit svaki građanin takvu jeftinu ribu, a i frišku ribu. A i gera se može koristit za daljnju preradu i prodaju, ako je se danas nije prodalo, popodne je se može posolit, da bi je se za par miseci očistilo i pakovalo u staklenke ili je se prodavale po starinsku u one važe od pet kila.
Na rastanku Tera reče: “Mnogima je neobično da je žena aktivni ribar. A meni je drago da san ribarica! I bit na moru. I najmirnija san, najbezbrižnija, najslobodnija san kad san na moru. Ti posa je težak, ali koliko je težak, toliko te i opusti. Jer na ribanju je uvik nešto novo…”





   










RAZLIČITA OKA I ARŠINI


– Sad su u Mlinima na skupu ribari sa Šipana dali inicijativu da se smanji vrijeme lova na gere za mjesec dana jer tad gera počne ić u sime i da je šteta to izlovljavat. I to je OK i s tin se ja slažen. Ali oni tražu i da mriža migavica bude deset milimetara. A nama s jednostrukin mrežama geraricama je oko 15 milimetara. To nema logike. A i jedna i druga mriža su za geru, isto lovimo. Tu se ja sa Šipancima ne bi složila, ili idemo svi na deset ili idemo svi na petnaest. Zašto razlika u veličini oka?



BUKVA U COCA-COLI


– A šta smo neobično ulovili? Prošle godine smo ulovili onu rijetku malu ribu šta je pokojni otac od onoga doktora za ribe Vlade Onofrija nazva šarko crveni. Ima ona i latinski naziv ma sam zaboravila. A onda jedanput smo bili ulovili bukvu šta je ka mala zapela u oni plastični krug šta ostane od čepa od velike boce Coca-Cole. Već joj se bija zasjeka ti krug u tijelo kako je rasla, a nije ga mogla skinut.



ZARADA 120, PRISTOJBA 45


– Velikih problema imamo s veterinarskim inspektoron iz Vele Luke. To jutro san na ribi zaradila 120 kuna, imala san samo desetak kila, a veterinar mi je naplatija 45 kuna pristojbi! Pogledala san u zakonu za sto kila ribe pregled je 8 kuna. A on meni naplatija 15 kuna pregled, plus PDV, plus svoj dolazak iz Vele Luke. Sve skupa 45 kuna! A ja zaradila samo 120! To nije normalno, ni fer! To se i drugima stalno događa – preko 50 ribarskih poziva i pritužbi na veterinarsku inspekciju je zato iz Luke išlo prema Ministarstvu i prema cehu u Dubrovniku.


Tekst: Meri ŠILOVIĆ, snimke: Mario TODORIĆ


Kako će pisat zakone, ako in mi ribari ne rečemo!


LUMBARDA- Na nedavnom skupu ribara Hrvatske jedna je gospođa zatražila riječ i potom vrlo ozbiljno govorila o problemima ribara. Tko je ona, raspitivala sam se. Rekoše: Tera Lipanović, predsjednica sekcija ribara Korčule i Lastova. Žena predsjednica ribara! Pa još od čak dva otoka! Kako su ribari Teru izabrali za svoju šeficu? Valjalo je potegnuti na Korčulu do Lumbarde po priču.


Tog jutra kišilo je sve u šesnaest i samo zato Tera, ili bolje Jolanda ili Jole, kako je svi zovu, nije bila sa svojim mužem Antom ni u masline ni na moru. Dočekala nas pa priča kako su je za predsjednicu ribara Korčule i Lastova izabrali na cehu u Dubrovniku. I nije to, veli, čudno, ima žena ribarica i to ne na papiru nego zapravo. Hvali kolegicu Ankicu iz Lovišta na Pelješcu koja je baš dobra ribarica. Ona je s mužem, kaže, ribarica na gire.


– Zašto baš gere? Jer smo na tako specifičnom mistu, u Lumbardi isprid koje su ovi otočići, da nan je sve blizu i svaki dan možemo ulovit koliko nam triba. Ovaj prvi otočić je eto od moje kuće daleko samo 500 metri. Bacimo mrižu geraricu uru, dvi prije nego sunce izađe i uru, dvi prije nego zapadne. I kad smo bacili za uru, dvi je idemo dignut. Ne bucamo, riba uleti sama u mrižu, ni je potriba tirat. Lovimo, to se reče, na doček.


OČETAJE PRED PEŠKARIJOM

Jole je poznata u gradu Korčuli što donosi još živu frišku ribu na prodaju.
– Ujutro bacimo sto, dvista metara mriže, uvatiš 30, 40, 50 kila gira – nama sasvim dovoljno. I onda direktno s broda s mrižama punin ribe na peškariju u Korčulu. Tamo je očetajemo, vadimo iz mriže. I ljudi vidu da je sad ulovljena, još bude živa, i kupe je. Nema smisla da ribu na brodu vadimo iz mriže pa da je sutra prodajemo, za mene to više nije friška riba, nego stara.
– Jesu li se ribari ikad pobunili šta im je šefica njihove ribarske sekcije žena?
– Bit predsjednica ribara od dva otoka Korčule i Lastova jedna je velika funkcija za ženu, pa još iz ovako maloga mista kakvo je Lumbarda. A bune li se ribari? Rijetko, digod koji iz ljubomore, ali i to ne zapravo. Kad bi in pogledali u srce isto bi vidili da mislu: bolje da je žena nego muškarac. Jer žena uvik zna lakše i lipše pristupit bilo kojemu problemu i lakše će ga riješit nego muškarac. Oni su malo agresivniji od nas. Više puta me pitaju za nešto, pa ja ako ne znan onda ih uputin di će saznat. Evo sad se spremam napravit sastanak s ribarima iz Vele Luke da ih informiran o zaključcima sa godišnjega skupa ribara.


S PLAVIM GORIVOM U KNJIŽICU

Mi na ovon dilu otoka Korčule smo van manje više svi s malin ribolovnin alatima, ali u Veloj Luci su plivarice i koče i njima su bitne inicijative i promjene zakona. A ministar Čobanković nan je da dva miseca za prijedloge i inicijative i tako triba. Jer mi ribari smo ti koji možemo reć kako je na moru i kako triba. Oni gori su da napišu, gori ima ljudi koji o ribarstvu ne znaju ništa i kako će napisat zakone ako mi ribari ne rečemo.
Kaže ribare valja hitno informirat i o knjižicama plavoga goriva. Odlično je, veli, što je država svakoga zapitala koliko mu goriva treba:
– Svak će imat knjižicu plavoga goriva u kojoj će pisat koliko ga goriva pripada i to onoliko koliko sami ribari reču da in treba. Meni osobno ne triba puno, mi lovimo ovdje ispred kuće, ali ima onih koji idu ispred Lastova, vanka na more, njima motori radu non-stop.
Kako je postala ribarica? Kaže sa 17 godina je iz ribarske obitelji došla u ribarsku obitelj. Na moru je od malena. “A mojoj svekrvi je tata bio Butušin – najveći ribar na ovom području. I ja san uz svoju svekrvu, svekra i muža naučila ribarstvo, a naučila san bila nešto i doma.


LOVI SAMO NARODNU HRANU

Kad san se udala znali smo poć i na 70 metara u dubine bacat mriže poponice i onda u trojicu potezat mrižu od 70 metri. Dok nije bilo hidraulike. Danas je sa hidraulikon jednostavno, danas ja sama mogu potezat mrižu iz bilo koje dubine.
– Lovite samo gire ili?
– Gire i bukve. Zato šta je to narodna hrana, ona je jeftina po peškarijama, ona je 20 kuna maksimum po kilu, mislim da sebi može priuštit svaki građanin takvu jeftinu ribu, a i frišku ribu. A i gera se može koristit za daljnju preradu i prodaju, ako je se danas nije prodalo, popodne je se može posolit, da bi je se za par miseci očistilo i pakovalo u staklenke ili je se prodavale po starinsku u one važe od pet kila.
Na rastanku Tera reče: “Mnogima je neobično da je žena aktivni ribar. A meni je drago da san ribarica! I bit na moru. I najmirnija san, najbezbrižnija, najslobodnija san kad san na moru. Ti posa je težak, ali koliko je težak, toliko te i opusti. Jer na ribanju je uvik nešto novo…”





   










RAZLIČITA OKA I ARŠINI


– Sad su u Mlinima na skupu ribari sa Šipana dali inicijativu da se smanji vrijeme lova na gere za mjesec dana jer tad gera počne ić u sime i da je šteta to izlovljavat. I to je OK i s tin se ja slažen. Ali oni tražu i da mriža migavica bude deset milimetara. A nama s jednostrukin mrežama geraricama je oko 15 milimetara. To nema logike. A i jedna i druga mriža su za geru, isto lovimo. Tu se ja sa Šipancima ne bi složila, ili idemo svi na deset ili idemo svi na petnaest. Zašto razlika u veličini oka?



BUKVA U COCA-COLI


– A šta smo neobično ulovili? Prošle godine smo ulovili onu rijetku malu ribu šta je pokojni otac od onoga doktora za ribe Vlade Onofrija nazva šarko crveni. Ima ona i latinski naziv ma sam zaboravila. A onda jedanput smo bili ulovili bukvu šta je ka mala zapela u oni plastični krug šta ostane od čepa od velike boce Coca-Cole. Već joj se bija zasjeka ti krug u tijelo kako je rasla, a nije ga mogla skinut.



ZARADA 120, PRISTOJBA 45


– Velikih problema imamo s veterinarskim inspektoron iz Vele Luke. To jutro san na ribi zaradila 120 kuna, imala san samo desetak kila, a veterinar mi je naplatija 45 kuna pristojbi! Pogledala san u zakonu za sto kila ribe pregled je 8 kuna. A on meni naplatija 15 kuna pregled, plus PDV, plus svoj dolazak iz Vele Luke. Sve skupa 45 kuna! A ja zaradila samo 120! To nije normalno, ni fer! To se i drugima stalno događa – preko 50 ribarskih poziva i pritužbi na veterinarsku inspekciju je zato iz Luke išlo prema Ministarstvu i prema cehu u Dubrovniku.


Tekst: Meri ŠILOVIĆ, snimke: Mario TODORIĆ

Pošalji dalje: