Zbogon Marine

Zvona Korčulanske katedrale odzvonila su podne,kad je nekoliko brodova krenula prema Mljetu. Uobičajene munture; kratke gače, parangale, sardele i mriže, ovoga su puta zaminili crni veštiti, iste boje i kularine, kako i postoli.

Ovi put je smih i pismu zaminila tuga i bol… jer idemo se oprostit od dobrog prijatelja, Marina Sršena – brodograditelja iz Pomene.

„Miami“, vozi i bati ništo mora i vitra od predhodne noči,što je ostala u Korčulansko-Mljetskom konalu. Kroz malo vratalo Pomene, pogled nam je zasta, na Marinovoj kuči. Mnoštvo svita u crnim veštitima, u prstenu oko tužne kuće i još tužnijeg broda istog imena kao i njegov vlasnik.

Vještom manovrom kapetana, na istom mulu, priko puta „Marina“ vezala se „Miami“.

Dobro se znaju ta dva broda, kako i njihovi gospodari. Puste godine su tu na istom mostu jedan s drugim „čakulali“, dok se je pisma i smih ori iz gospodareve kuče. Dim iz komina tim brodima griza bi oči i plakat su znali skupa i buru uz zajednički pajet dočekat i danima se ne odvezat jedan od drugoga.

Danas su oba dva sa širokim crnim bendama. „Marin“ je osta bez zvog gospodara,bez svog kapetana.

Utihnuli su Mlitski cvrčci, što svoju pismu u ovakovom vručem i sparnom danu, nikad nisu frmavali.

Ne čuje se krika galeba, a Pomena ih je puna. Arivaju trabakule pune turista…. nečuje se pisma iz njih i zvuk harmonike.

Sestra Mara, u crnon vešti u svojoj tuzi, dočekaje nas, Marinove i svoje prijatelje.

Svi plaćemo i tugujemo. Ko če izgovorit rič iz usta,ka je grop u grlu veči nego fjok na kularini. U kuči naših „fešta“, smiha i radosti, na crnom odru… leži naš … Marin. Posljedni, do jučer živuči u kuči, sa svojim brodom, vezanim na mulu. Svaki od nas svoju Marinovu sliku prid očima ima,svoj susret, svoju radost, koju smo na stotine puti s našim prijateljem doživili.

Prid kučom dva velika maška tiraju od sebe sunce iz oči koje suzu. Znaju reč, da mačak osjeća, ovakove trenutke žalosti. U žepu tičem dva slova što san ih napisa, za reč Marinu za kraj, na grobu. Trese mi se ruka, a i grlo, ka ovo sve doživljavam i to je stvarnost, a ne san.

Grob u šestu uru popodne zapeklo je sunce. Groblje je puno Mličana i Korčulana. Ima ih iz svugdi, ali nas je ipak najviše.

Uspi sam pročitat ova moja dva slova, a iza mene su se oprostili putem pisanog slova njegova neputa, što živi u Australiji sa obitelji.

Tradicjonalno gostoprimstvo domačina kako uvik, pa i ovi put nije izostalo. Mnošto ljubaznih konobrica-susida, poslužilo je jelom i pićem svekoliko pučanstvo ovog tužnog popodneva.

„Miami“ se odvezala, zamahala svoga „Marina“ i ništo mu šapnula u odlasku na „uho“.

Nisam razumi, neka sam bi blizu. To je bi jezik BRODOGRADITELJA!

Nas je do prid sami Ražnjić, po krmi prati jedan veliki bili galeb.Samo je maha krilima, kako da nas cili put pozdravje,a meni se na momenat učinilo,da u njemu vidim našeg prijateja Marina.

„Posijana i jaka prijateljstva“, koje je Marin zna održat, nikad ne umiru i neće, dok je nas živih njegovih prijatelja. “Ambasador“ nas Korčulana na Mljetu, kako smo Marina znali zvat, moga je umrit, ali njegova ambasada…. neče… za nikad.

Zbogom dobri prijatelju!!

Tonči Gatti

Pošalji dalje:

2 komentara “Zbogon Marine

  1. brokin (Uredi)

    Marin je bio jednom riječju čovijek visokih ljudskih kvaliteta.Prijatelj u svakom pogledu.Meštar,brodograditelj,spreman u svakom trenutku drugome pomoć.Vrata njegove kuče za svakog,
    bila su uvijek otvorena.Imao je svugdije priajatelja,koji su ga se uvijek rado sijećali.I ja sam jedan od njih.Pridružujem se gore napisanom tekstu,sa svojom rečenicom…”Hvala ti dragi Marine na svemu i na svim zajedničkim druženjima u Pomeni!”
    Laka ti Hrvatska zemlja.

    Sviđa mi se / ne sviđa: Thumb up 0 Thumb down 0

Komentari su zatvoreni.